Oko mene je svet prepun duginih boja a ja se bojim da ih dodirnem, pitam se koja je moja....
Mozda je zuta, topla ko suncevi zraci kad greju...
Ili je plava, vedra ko nebo i oblaci sto se smeju...
Da nije crvena, nalik na tresnju sto iza lista viri...
il` ko ruza kojom se zakite sesiri...
A da nije zelena, meka ko polje siroko...
puno cvetova da ih ne moze prebrojati oko...
Ljubicasta ko ljubicice, roza ko boja masnice, narandzasta ko oganj zivi,
svaka je lepa i svakoj treba da se divi...
Moja je boja, boja moje duse iz koje se eto na papir beli ovaj, redovi mastila iz pera suse...
