среда, 29. септембар 2010.



Da li Vas je nekad ,, uhvatio,, kreativan haos u stvaranju? Mene obuzima neko kreativno ludilo, pa bi od jutra do sutra nesto petljala... Mana je samo sto sve ostaje nedovrseno... Slikam, pisem, radim skice, pravim perle od glinamola, heklam neke zezalice, krojim tuniku u snovima tri dana, lickam kolacice koji se peku na brzaka... Ali se osecam lako i poletno... Juce sam sredila celo dvoriste na vikendici, rezultat je sreca i ozarenost na mom licu, ruke pune zuljeva od makaza za zivu ogradu i grabulje sa kojom sam sakupljala lisce... Za to vreme se krckao pasulj na nakotlicu a nakon zgotvenog pasula smo bacili piletinu na zar... Sve je sredjeno ca jedan dan racunajuci i usisavanje i brisanje prasine unutar kuce... I divan domaci rucak koji smo zalili vinom... Danas tumaram netom i sladim se vasim kreativnim radovima... U glavi mi se roje bar dvadesetak ideja i zamisli... Nadam se da ce neka ugledati svetlost dana...
Voli vas Vila... <3
ps. jedan stih
Mirise tek otkosena trava, ispod krosnji otezalih od socnih plodova,
savile se i one deblje grane od tolikih rodova...
Sunce miluje neznim dodirom nasa znojava lica,
i dok marljivo radimo nebom se roji jato ptica...
Posle su na put daleki u krajeve de sneg se tek topi,
mahuh samo rukom i milina me neka opi...
Jesen u meni cudne porive stvara,
svaka situcija mi odgovara...
Pa iako radimo od jutra do sutra,
radost neku oscamo iznutra...
Neka je ziv i zdrav svako,
i neka se veseli ovako,
neka radja kreativna dela svakoga dana
i dusa mu nece nikada biti sama...
Ljubavi ce imati za celu planetu,
za sve koji su u kreativnom dometu...<3

четвртак, 23. септембар 2010.

andjeo

Tuzno je nebo veceras za mene gledano iz moga oka,
iako zvezde svetle i obasjavaju mesecu put,jedne malene nema...
Bas one najsjanije, iako tako malene...
Nju su uzeli andjeli da sa njima igru deli i da se s`njima veseli...
Bese hrabra zvezdica malena...
Stasa je njeno ime...
I sve mi dobre teta vile zelju smo za nju samo jednu snile...
Da dugo poljima zelinim trckara i sva cuda detinjstva sama osvaja...
Sada ponosna i jaka ceka svoja andjeoska krila i zadatke sasvim nove vodjene
Bozijom rukom...
Mirna ko jagnje u Bozijem skutu, odmara posle dugog puta
i osmeh sa lica ne skida,
pa ko da kaze na nikoga nisam ljuta...
Mila nasa Stasa...
Bese zvezdica malena a sada predivni andjeo belih krila...



четвртак, 02. септембар 2010.

NEIZGOVORENE REČI


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Đorđe Balašević