Nekada davno dosli su oni i govorili su, niko ih nije slusao, jer niko ih nije cuo. Licili su na gorostasne divove a bili su tako mali, neka cudna vrsta. O cemu li su pricali ? Ko to zna.
Danas ponovo dodjose oni, vise ne pricaju, nemi su ali sada otimaju, odnose zauvek delice nas samih, odnose i nase licnosti, ideale, suze iz ociju, srecu i tugu nakupljenu u uglovima vec odavno prazne duse. A mi gorostasni a tako mali i jadni stojimo po coskovima, gutamo gorcinu sto se nakupila na zednim i gladnim usnama. I svako u dnu svojih dzepova, vlaznim prstima ljubomorno stisce poslednju mrvu hleba koju ce pojesti ko zna kad, ko zna gde i sa kim.
Нема коментара:
Постави коментар