sama u mraku

Naporno je razmisljati neprestalno o necemu sto ti izmice iz ruku iz vidokruga, iz dzepova i torbi, ali nikako da ode iz misli, da se jednostavno izvuce iz mozdanih vijuga i da nestane sa prvim kukurikanjem petlova. Naporno je tegliti celi zivot za druge, slepati ih, gurati ih ispred sebe da slucajno neposustanu, pa se gotovo redovno povijati za njima kako bi sakupili sve ono sto im vecito zaostaje, ispada, tegli se i vuce... Naporno je celog zivota biti isti lik sa lepim manirima, krotak i fin uvek spreman da svakoga saslusa i posavetuje kako bi ih usmerili na pravi put, da slucajno ne skrenu i ne zalutaju. I sve to ne bi bilo tako bolno i strasno da te ne ostave samog jer je neko treci iza njih da ih gura i tapse po ramenu, da ih bodre da ne posustanu.. A ti kao slepac stojis, zuris u prazno neznajuci kud bi sa toliko energije koju si naprosto davao drugima da bi ih hranila, uzdizala, nosila brzinom svetlosti do svake nove ideje nastale u mojoj glavi u mojim mozdanim vijugama sa mojim zacinima za istancanost i smernost, dragocenost i uspesnost. Sada kada stojim sama osecam i vetar kako me gura nekud napred, kako mi nedozvoljava da se premisljam vec da krenem napokon sama i ostvarim sve svoje ciljeve, zasenim idijote sa kamarom tople dobrote. Javicu vam se nakon prve etape...
Vila...