Moj san...
Usnih neki cudan san, ne bese to ni sadasnje, niti proslo a ni buduce vreme... Cudni ljudi hodase jos cudnijim ulicama, hladnih lica, pogleda bez zenica, koraka necujnih... Fasade zgrada bejahu obojene jarkom bojama duge, nebo azurno i plavo, bez oblaka i bez ptica. U vazduhu se osecala tezina samog postojaja... ali bez mirisa i tracka vetra... Hodala sam tako satima, unedogled svega sto tamo postojase, cega ni nebese, jer sto ne omirises i necujes ne izaziva postojanje u tebi. Umorna od tmurnog okruzenja, lica boje betona i praznih pogleda zastadoh na nekom trgu gde se sjati sva ta narodna masa u gluvoj tisini. Osecala sam neko bestezinsko kajanje sto nedokucivo vrenje sopstvenih misli nemogu utanaciti na realnost postojanja i definiciju same sustine svega. Mirno i pokorno kao da sam deo njih samih i beskrajne tihe kolone, koracala sam vodjena nevidljivom silom koju osetih tek kao peckanje u ceonom delu glave. Na sred tog trga stajase covek u belim odorama sa jos beljom kosom i sedom bradom do clanaka... Na mah mi se ucini poznatim, ko da sam ga vec negde srela... Ruke mu drzase neku staru dronjavu knjigu... Ukapirah da je u pitanju neka prozivka, jer se kolona nemih granala na dve strane... Bojala sam se pogledati staca u oci, mada me je silno interesovalo da li i on nema zenice. Isred mene jos koji nemi stvor i ja se kao da klizim ili lebdim primicem belom staresini, gledajuci u vrhove svojih lakovanih crvenih cipela koje nikada pre nisam videla... Mada sam znala da su moje i da su deo garderobe koja je tog dana bila takodje crvena... Osoba ispred mene skrenu desno, ka desnom ogranku kolone, ja stadoh ukopana ne dizuci pogled sa vrhova mojih crvenih cipela i cekah da cujem makar nesto, makar svoje ime... Osecala sam tupost u mislima i nervima u toj gluvoj svetloj tisini nemog grada, nemih ljudi... Pomislih kako treba da podignem pogled i pogledam starini u lice, vrisnem glasno svoje ime i otrcim sto dalje od tog starca, sa tog trga iz tog glupog grada... Skupih snage i progutah knedlu koja mi je sve vreme stezala vratne zile i dusnik, prkosno dignuh glavu i pogledah ispred sebe. Ispred ociju mi bejase starcevo vostano lice sa dupljama bez ociju i osetih namah kako starac skuplja vazduh i grudi mu se dizu kao da ce nesto reci. Otvorih sirom oci i htedoh reci, izustiti nesto ali istog trenutka osetih jak vetar kako me jednostavno dize uvis i poce da kovitla i nosi...Nosi... Istog trenuka bejah u svom krevetu, u svojoj pizami, svojoj toploj posteljini osetih neizmerno srecu zbog toga i nasmejah se od srece i cuh sopstveni smeh. Kako je lepo ziveti sa zvucima, bojama, recima i recenicama, sa poznatim licima i toplim pogledima kako je lepo imati javu i stvarnost u rukama. Nasmejah se sebi i svom snu, protegnuh se lenjo i namah osetih neko ushicenje sto budna docekah jos jedan novi dan...