Odavno trazim reci po svom umu, kopam ne bi li nasla adekvatno znacenje kako bi opisala ogavno stanje u kome se nalazi sav ovaj zivalj, zajedno samnom. Ne nalazim niti ijednu jedinu rec koja bi potvrdila znacenje istog...
Bezim od svega a zpravo nisam ni stigla da uhvatim belesku o jednom jedinom danu provedenom u sopstvenom glibu zapustenosti... Nemo i jadno posmatram kao kukavica druge koje idu u korak sa vremenom i grabe sto vise napred, makar i u prazno... Ostajem tu gde jesam i zurim u vrhove svojih davno izlizanih cipela stideci se sto ne mogu promeniti makar radovanje za neke male obicne sitnice i osmehe... Da ne budu usiljeni i bedni, vec oni iz srca i duse sto teraju suze radosnice i daju zvonak smeh srece...

Laku noc...