петак, 15. октобар 2010.

Zeljko Joksimovic - 2009 - Ljubavi (lyrics)


Odavno trazim reci po svom umu, kopam ne bi li nasla adekvatno znacenje kako bi opisala ogavno stanje u kome se nalazi sav ovaj zivalj, zajedno samnom. Ne nalazim niti ijednu jedinu rec koja bi potvrdila znacenje istog...
Bezim od svega a zpravo nisam ni stigla da uhvatim belesku o jednom jedinom danu provedenom u sopstvenom glibu zapustenosti... Nemo i jadno posmatram kao kukavica druge koje idu u korak sa vremenom i grabe sto vise napred, makar i u prazno... Ostajem tu gde jesam i zurim u vrhove svojih davno izlizanih cipela stideci se sto ne mogu promeniti makar radovanje za neke male obicne sitnice i osmehe... Da ne budu usiljeni i bedni, vec oni iz srca i duse sto teraju suze radosnice i daju zvonak smeh srece...

Laku noc...

Noc je,
slutim da ces doci,
mirise lipa i zvezde sjaje kao tvoje oci...
Noc je,
ne bojim se mraka,
bdijem u tami,
bicu jaka...
Noc je,
cekam,
kroz prozor gledam,
gde si,
srce bi da ti predam...
Noc prolazi,
zora eto dolazi...
Dragi,
ti nedodje ?
Sokakom mojim bar da prodje...
Osta samo zelja pusta,
da mi ljubis medna usta...
O...sta samo zal za stisak ruke,
Zoro sestro eto moje muke...
Pusta zelja, pusti sni...
Da si meni,
ziv i zdrav mi ti...
Moj san...
Usnih neki cudan san, ne bese to ni sadasnje, niti proslo a ni buduce vreme... Cudni ljudi hodase jos cudnijim ulicama, hladnih lica, pogleda bez zenica, koraka necujnih... Fasade zgrada bejahu obojene jarkom bojama duge, nebo azurno i plavo, bez oblaka i bez ptica. U vazduhu se osecala tezina samog postojaja... ali bez mirisa i tracka vetra... Hodala sam tako satima, unedogled svega sto tamo postojase, cega ni nebese, jer sto ne omirises i necujes ne izaziva postojanje u tebi. Umorna od tmurnog okruzenja, lica boje betona i praznih pogleda zastadoh na nekom trgu gde se sjati sva ta narodna masa u gluvoj tisini. Osecala sam neko bestezinsko kajanje sto nedokucivo vrenje sopstvenih misli nemogu utanaciti na realnost postojanja i definiciju same sustine svega. Mirno i pokorno kao da sam deo njih samih i beskrajne tihe kolone, koracala sam vodjena nevidljivom silom koju osetih tek kao peckanje u ceonom delu glave. Na sred tog trga stajase covek u belim odorama sa jos beljom kosom i sedom bradom do clanaka... Na mah mi se ucini poznatim, ko da sam ga vec negde srela... Ruke mu drzase neku staru dronjavu knjigu... Ukapirah da je u pitanju neka prozivka, jer se kolona nemih granala na dve strane... Bojala sam se pogledati staca u oci, mada me je silno interesovalo da li i on nema zenice. Isred mene jos koji nemi stvor i ja se kao da klizim ili lebdim primicem belom staresini, gledajuci u vrhove svojih lakovanih crvenih cipela koje nikada pre nisam videla... Mada sam znala da su moje i da su deo garderobe koja je tog dana bila takodje crvena... Osoba ispred mene skrenu desno, ka desnom ogranku kolone, ja stadoh ukopana ne dizuci pogled sa vrhova mojih crvenih cipela i cekah da cujem makar nesto, makar svoje ime... Osecala sam tupost u mislima i nervima u toj gluvoj svetloj tisini nemog grada, nemih ljudi... Pomislih kako treba da podignem pogled i pogledam starini u lice, vrisnem glasno svoje ime i otrcim sto dalje od tog starca, sa tog trga iz tog glupog grada... Skupih snage i progutah knedlu koja mi je sve vreme stezala vratne zile i dusnik, prkosno dignuh glavu i pogledah ispred sebe. Ispred ociju mi bejase starcevo vostano lice sa dupljama bez ociju i osetih namah kako starac skuplja vazduh i grudi mu se dizu kao da ce nesto reci. Otvorih sirom oci i htedoh reci, izustiti nesto ali istog trenutka osetih jak vetar kako me jednostavno dize uvis i poce da kovitla i nosi...Nosi... Istog trenuka bejah u svom krevetu, u svojoj pizami, svojoj toploj posteljini osetih neizmerno srecu zbog toga i nasmejah se od srece i cuh sopstveni smeh. Kako je lepo ziveti sa zvucima, bojama, recima i recenicama, sa poznatim licima i toplim pogledima kako je lepo imati javu i stvarnost u rukama. Nasmejah se sebi i svom snu, protegnuh se lenjo i namah osetih neko ushicenje sto budna docekah jos jedan novi dan...

Ovo je pesma besmrtna, gde reci i bez pisanja padaju na polje papira...
U ovoj pesmi nema rime ni prostog sloga, ona je takva kakva jeste i tice se mene i moga zivota ...
Ja bi` da trajem kol`ko i ona a`l ne da mi vreme, neprijatelj ljuti... Kosi mi sate, odose minuti...
Znam da je kasno i da sve drema i cuti, ali ja bi da vicem ko`lko me glas moj ponese, tu sam jos uvek zelim stihove da vam prenesem...
Pa neko ce nekad onako iz nehata mozda i reci, pisase neko vec o tome... Kako ono bese...
Zato i urlam da svet me cuje...
Postujte moje vreme dok jos tece...
Umorni pesnik san u javu pretvara...
Stihovi iz duse sramezljivi i goli kriju se iza redova celih...
Latice ruza rasute po cipkanom stonjaku koga heklase umorna staracka ruka moje bake...
I staro naliv pero sto skripi po papiru dok mastilo toci,
suzne oci i dusa meka...
Kosa rasuta... Mirise plavi jorgovan... Cveta i zova tu ispod strehe gde laste gnezdo svise...
U grudima bol... Tesko se dise...
Kisa... Duga... Suncevi zraci sneni... Jutro na mom uzglavlju...
I pesma koja leci...Spojene misli sa osecanjima ... Ko poj slavuja i seve u zelenom lugu, tu gore iznad moje kuce...
Moja kuca... Moj zavicaj...Moji ljudi...
Sve je moje... Samo rane nikako da zalecim...
A svaka stara novu ranu otvara...


ŠOLJA MLIJEKA

Jednog dana siromašni mladić Howard Kelly,
idući od vrata do vrata, prodavajući robu kako
bi platio studije, ostao je sa samo 10 centi u
torbi… a bio je strašno gladan!
Stoga odluči od sljedeće porodice da traži
nešto za jelo. Vrata mu je otvorila uglađena
dama, koja ga je zbunila do te mjere da, tako
zbunjen, nije znao ništa drugo osim zamoliti za čašu
vode umjesto hrane. Žena je primijetila da je
mladić gladan, pa mu je umjesto vode donijela
veliku šolju mlijeka.
Mladić je šolju polako ispio, a zatim upitao gospođu:
“Koliko dugujem?”
“Ne duguješ mi ništa”, odgovori ona. “Moja majka
me učila da se ne traži ništa za ono što se
daje iz ljubavi.”
“Onda vam od srca zahvaljujem.”

Kada je Howard Kelly izašao iz ove kuće, ne samo da
se osjećao jačim, nego je osjetio da je u njemu poraslo
i samopouzdanje i vjera u ljude.

Puno godina je prošlo i ona žena je teško oboljela.
Mjesni liječnici bili su začuđeni njenim slučajem i nisu mogli pronaći lijek za njenu bolest.
Odlučili su je poslati u bolnicu u glavni grad. Nazvali su čuvenog Dr.Howarda Kellya za hitan savjet.
Kad je čuo ime mjesta iz kojeg dolazi pacijentkinja, neobično svjetlo mu je ispunilo oči.
Odmah je otišao u sobu pacijentkinje i prepoznao staru gospođu. Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja.
Odlučio je učiniti sve moguće kako bi joj spasio život.
Od tog trenutka sva njegova briga bila je bolesnica, a sve svoje dane posvetio je traženju lijeka za ovu strašnu bolest koja je gospođu privodila kraju.
Nakon duge borbe bolest je bila pobijeđena.
Žena je potpuno je ozdravila!
Kad je gospođa bila potpuno izvan životne opasnosti i sasvim zdrava, Dr.Kelly je u administrativnom birou zamolio da napišu račun i pošalju mu ga u njegovu kancelariju.
Kad ga je imao u rukama, potpisao ga je i odobrio, te na dnu liste dodao jednu napomenu.
Zatim je zamolio da se uruči bolesnici.
Gospođa se bojala otvoriti kovertu, strahujući da će naći račun koji neće biti u stanju da plati.
Konačno se odlučila, ali nešto je privuklo njezinu pažnju.
Na dnu računa pisalo je:
“Plaćeno prije puno godina jednom šoljom mlijeka!”

среда, 29. септембар 2010.



Da li Vas je nekad ,, uhvatio,, kreativan haos u stvaranju? Mene obuzima neko kreativno ludilo, pa bi od jutra do sutra nesto petljala... Mana je samo sto sve ostaje nedovrseno... Slikam, pisem, radim skice, pravim perle od glinamola, heklam neke zezalice, krojim tuniku u snovima tri dana, lickam kolacice koji se peku na brzaka... Ali se osecam lako i poletno... Juce sam sredila celo dvoriste na vikendici, rezultat je sreca i ozarenost na mom licu, ruke pune zuljeva od makaza za zivu ogradu i grabulje sa kojom sam sakupljala lisce... Za to vreme se krckao pasulj na nakotlicu a nakon zgotvenog pasula smo bacili piletinu na zar... Sve je sredjeno ca jedan dan racunajuci i usisavanje i brisanje prasine unutar kuce... I divan domaci rucak koji smo zalili vinom... Danas tumaram netom i sladim se vasim kreativnim radovima... U glavi mi se roje bar dvadesetak ideja i zamisli... Nadam se da ce neka ugledati svetlost dana...
Voli vas Vila... <3
ps. jedan stih
Mirise tek otkosena trava, ispod krosnji otezalih od socnih plodova,
savile se i one deblje grane od tolikih rodova...
Sunce miluje neznim dodirom nasa znojava lica,
i dok marljivo radimo nebom se roji jato ptica...
Posle su na put daleki u krajeve de sneg se tek topi,
mahuh samo rukom i milina me neka opi...
Jesen u meni cudne porive stvara,
svaka situcija mi odgovara...
Pa iako radimo od jutra do sutra,
radost neku oscamo iznutra...
Neka je ziv i zdrav svako,
i neka se veseli ovako,
neka radja kreativna dela svakoga dana
i dusa mu nece nikada biti sama...
Ljubavi ce imati za celu planetu,
za sve koji su u kreativnom dometu...<3

четвртак, 23. септембар 2010.

andjeo

Tuzno je nebo veceras za mene gledano iz moga oka,
iako zvezde svetle i obasjavaju mesecu put,jedne malene nema...
Bas one najsjanije, iako tako malene...
Nju su uzeli andjeli da sa njima igru deli i da se s`njima veseli...
Bese hrabra zvezdica malena...
Stasa je njeno ime...
I sve mi dobre teta vile zelju smo za nju samo jednu snile...
Da dugo poljima zelinim trckara i sva cuda detinjstva sama osvaja...
Sada ponosna i jaka ceka svoja andjeoska krila i zadatke sasvim nove vodjene
Bozijom rukom...
Mirna ko jagnje u Bozijem skutu, odmara posle dugog puta
i osmeh sa lica ne skida,
pa ko da kaze na nikoga nisam ljuta...
Mila nasa Stasa...
Bese zvezdica malena a sada predivni andjeo belih krila...



четвртак, 02. септембар 2010.

NEIZGOVORENE REČI


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Đorđe Balašević

недеља, 15. август 2010.


Oko mene je svet prepun duginih boja a ja se bojim da ih dodirnem, pitam se koja je moja....
Mozda je zuta, topla ko suncevi zraci kad greju...
Ili je plava, vedra ko nebo i oblaci sto se smeju...
Da nije crvena, nalik na tresnju sto iza lista viri...
il` ko ruza kojom se zakite sesiri...
A da nije zelena, meka ko polje siroko...
puno cvetova da ih ne moze prebrojati oko...
Ljubicasta ko ljubicice, roza ko boja masnice, narandzasta ko oganj zivi,
svaka je lepa i svakoj treba da se divi...
Moja je boja, boja moje duse iz koje se eto na papir beli ovaj, redovi mastila iz pera suse...

четвртак, 12. август 2010.


Malo je tuge u mojim ocima...
Malo je bolnih uzdaha u mojim grudima...
Ali je zato moje srce veliko za sve ostale tuge koje nemaju gde otici i stici...

среда, 14. јул 2010.

Moj grad koji nas uvek ceka

Bor grad bakra, Bor moj rodni grad, Bor kome se uvek vracam...
Bor koga nosim u srcu, Bor koji me uvek ceka...


уторак, 06. јул 2010.


Kad ,, opece,, u julu mi imamo spas,
fontana zelja je tu za nas...
A svima je zelja u julu ista,
da u fontani stoiji vazda k`o nekakva bista...
Pa nogice svoje veselo brcka,
dok u kotlicu pasulj se krcka...
Draga moja vikendica lepa,
uvek je tu da nas srdacno doceka...
I nema nijednog mesta na svetu da je od lepote tako sazrelo,
k`o moje najlepse Borsko jezero...
I kuca mala na kraju sokaka,
dodjite, svratite tu smo na par koraka...
Ceka vas i fontana zelja,
pesma, sala i puno veselja...
I pasulj vruc sa kotlica,
`ajmo na rucak gotova prica...

понедељак, 05. јул 2010.

Leto
Razigralo se Sunce na proplancima zelenim,
uklonilo rosu nad granama sumskim snenim...
Objavilo ljubav time svim bicima zivim,
pa ne mogu tome, ko jedinka da se ne divim...
Zujalice vrednice,leptiri,ptice i razne zivotinjice,
vole se i pevaju ko ljubavne sanjalice...
I ceo svet na zemaljskoj kugli celoj,
pridruzilo se druzini veseloj...
Voli te se ljudi, jer zivot brzo tece,
pustite neka vas Sunce greje i vodi dok ne padne vece,
neka ljubavno vrelo kolo u venama vasim tece...


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Polako dojdjosmo do leta... Olenjili smo se od silne vrucine...
Ali sve ima svoju draz pa i leto koje tako dugo prizeljkujemo, sto zbog godisnjih odmora, sto zbog umilnih suncevih zraka koji miluju nasa lica, nase ruke,kosu, tela...
Volimo svaki novi dan i svaki zracak toplote upijamo zudno kakao bi smo akumulirali svu tu toplotu za one sumorne zimske dane...
Ako smo jos vedri i kreativni sreci nigde kraja...
Pozdrav za sve moje virtualne kreativce...<3<3<3
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

уторак, 18. мај 2010.




Samo je delic potreban da budemo srecni i zadovoljni...Onda kada ste ispunjeni dok radite stvari koje volite i koje vas cine da ste veci i od samih vasih ocekivanja...Vase ruku delo ste vi, vasa licnost, vas um. Volite ovaj svet i iskoristite najmanji moguci trenutak da se radujete, da budete srecni, da sijate od zadovoljstva...
vasa vila...

петак, 15. јануар 2010.

srce srcu, u srcu srce, srcu od srca....







Na jednom Spanskom blogu nadjoh semu i slicicu, pa kako se blizi dan zaljubjenih mozemo isheklati srce koje cemo pokloniti nekom,ili njime ukrasiti svoj kutak. Inace obozavam kreativne radove i divim se kreativnim ljudima. Mozda ce vas privuci ova semica pa ce te se lako latiti heklice i konca. Ajmo kreativke u akciju...
voli vas vila


четвртак, 14. јануар 2010.

SRECNA PRAVOSLAVNA NOVA

SRECNA SRPSKA PRAVOSLAVNA NOVA GODINA !
NEKA VAM SNOVI POSTANU JAVA,NEKA VAM VASA ZVEZDA VODILJA OTVORI NOVE VIDIKE KOJE U ZDRAVLJU DA OSVOJITE PRI TOM NASAVSI SEBE I USRECIVSI DRUGE.
VOLI VAS VILA...

недеља, 10. јануар 2010.

novo u Novoj


Prolazi sve necujno pored nas, sati, minuti, godine. I nikada vise necemo biti isti, nikada na istom mestu sa istim osecanima, istom radoscu ili tugom, smehom, placem ili cutanjem. Nekako podazrivo gledamo na sve to i dozvoljavamo da nas buica samo nase reke nosi, da nam prkosi, okrece protiv nas samih. Zato stanite na svakom desetom koraku ili na svakoj desetoj izrecenoj recenici, i polako napravite size svega...
Ne niko nece primetiti da ste postavili podpitanje sebi u bradu, da ste na kratko zaustavili svoje misli i preusmerili ih u pozitivne iskrice koje ce vasem umu doneti bistrinu i dodatnu turbo energiju. Budite deo sebe, nedajte da vas ma sta slomi, dokazite sebi da vredite i da imate svoje mesto u ovom okrutnom vremenu zivljenja gde vas vrebaju na svakom koraku cekajuci da napravite gresku. Recite im da se na greskama uci, da ko radi gresi, da svaki ziv covek pogresi, nasmejte se zabacite glavu i prkosno pogledajte nadredjene u oci, nece odoleti da se i sami nasmeju...
Mozda ce koliko sutra i sami prionuti na posao, cisto da ih ne grize savest, ako je i imaju. Ostajte mi zdravo radni narode ove urbane planete...
Neka vam u godini Novoj sve na bolje krene i setite se ponekad vile i njenih saveta,voli vas vila...

SRECNA NOVA 2010 !
Zelim Vam sve ono sto bi i sebi pozelela, zdravlja,ljubavi,srece,sloge,mira sve ostalo ce samo po sebi doci...Dragi moji neka su Vam srecni Bozicni praznici i neka Vas Bog cuva od svakog zla.
Voli vas vila...