субота, 12. децембар 2009.

molitva


Molim se za sve nas, iako nismo svi iste vere ali smo ljudi od krvi i mesa. Molim se za prijatelje i neprijatelje, za site i gladne, bogate i siromasne. Molim se za rotkinje i nerotkinje, za debele i mrsave, visoke i niske za sve se moilim. Kuda ide ovo zlurado vreme noseci nas buicom presahlih tokova u redovima onih koji maske vec dugo ne skidaju... Ovo je peti cin, ovo je cin inata revoltiranog bezumljem od iscrpljenih ljudskih tela. Stanite gadovi ide galija nasa vodjena postenim znojem nasih tala, stanite gadovi i zagledajte se u zenice ociju nasih, videcete prkos, ponos, videcete radost koju vi dugo ne osetiste iako u izobilju zivite... U izobilju bez prijatelja gde vam nista ne prija, kao nama zadnja kora hleba podeljena suzom zalivena , mukom zaradjena. Stanine gadovi pognite glave i na vesala srama podjite mirno kao da cast nije nista jer nikada vise ljudi necete biti, za vas se molim u ove sate kasne kad Bog mi u tami dusu molitvom greje.
vila...

недеља, 06. децембар 2009.

kad reciju nema

Neznam da li je ovo san ili java. Nevidim vise te divne ljude koji su bili svakodnevnica moga zivota. Odose nekud nadajuci se da ce se jednog dana vratiti. Mi sto cekamo nemamo lica, ni suza, ni ociju... Samo tugu koja previre i ne jenjava , koja boli do univerzuma a mi stojimo nemi, kao stena kao bedem veci i od nas samih...

уторак, 01. децембар 2009.

Danas je tmuran i sanjiv dan ali je za mene veseo jer je tako želim. Želeti je uvek interesantno jer si u neizvesnosti u vezi ishoda ostvarivanja želje, javiću da li se moja želja i ostvarila .
Pozdrav vila.

понедељак, 23. новембар 2009.

nekada


Malo je onih koje u ovim danima možemo imati pored sebe kada nam je pomoc preko neophodna, kada vapimo makar samo za toplim rečima. Neznam da li j ova okrutna današnjica i brz način života svorila barijere izmedju ljubavi, prijateljstva....Ostaje ova moja rečenica da lebdi i čeka komentar a svaki komentar je suvišan, nažalost...
vila...

субота, 07. новембар 2009.

jaci nego ikad

Dovoljno je da mi rukom mahnes i osmeh se sam pokaze i da si mi prijatelj i drug to ti se samo kaze.Sada kada smo jaci vise nego ikad drzimo cvrsto krajeve sopstvenog inata i stavimo im do znanja da nas slomiti nece, da za nas ima srece i da ce mo dugo jos radeti i ziveti pod istim svodom...
I tako drug do druga eto sve veceg kruga, koji cvrst obruc stvori i zlotvore u njemu ignorise i umori idejama iskrenim i dobrim... Kazem ti ima nade jos uvek za sve nas... Voli te vila ma gde da bila...

четвртак, 05. новембар 2009.

Predivna jutra se maglom bude, nas kao da nema nevidimo ni drige.
Danas je nesto gore od prethodnog dana , ne dirajte me, ljudi pustite me, zelim da sam sama.....

среда, 28. октобар 2009.

pusta je noc

Nema te da u jutra snena pomirises moju kosu,
nema te da mi ruku pruzis bas kada mi treba,
nema ni senke tvoje senku moju da prati,
nema te a toliko imam toga i toliko htela bih dati.
Nevidim vise ni zvezde da sjaju,
nisu ni noci mirisne kao nekad u maju,
kad mogla bih pesmu da ti posaljem snenu,
tek onda bih znao kako mirise zova tu blizu kraj naseg prozora.

понедељак, 12. октобар 2009.

Kasno je da zalim a rano da se nadam i slavim, zato mi bogovi rekose ruke ka nebu dizi i sve sto nevalja i negativno je posalji beskraju na vrata, i ne okreci se za danima proslim jer cekaju te naporna jutra , besane noci, teski dani i gomila briga. Jaka i pribrana moram biti i sve sto zelim hocu i ostvariti.

U snu bi da placem da necuje niko, jastuk da kvasim suzama teskim,
zoru budna da cekam i jade da kazemprvom zraku,
koga cu prva da ugledam i toplini das obradujem snena.
Bicu jaka za sve godine koje slede,
i ruke cu svakom pruziti lako, da oseti toplinu mog dodira i prijateljstva.
Beskrajno draga , duga mi noci sacekaj zoru i novi dan,
videces i mene u tom danu, kako se okupana u sreci ogledam i smejem tako zvonko i razdragano, jer dosao je srece dan.

четвртак, 08. октобар 2009.

papir

Pa ko kaze da nama ne vladaju neke nevidljive sile. Danas sam srecna i jaka, danas mi uspeh ne izmice iz ruku, pa danas se ne bojim mraka, danas je dan svetlosti, toplote i ljubavi a ja volim ceo svet... Ma i vas voli vila, ljubim vas,,,

уторак, 06. октобар 2009.

Jure me sopstvene misli, zele da stanem, usporim ritam i ponovo postavim sebi pitanje na koje nikada nisam imala pravi odgovor. Jure me misli brze od svetlosti lete mi mozgom deleci vreme i mene od stvarnosti. Hitam nekud neznam ni kamo ni kome a dane u saci drzim zdrobljene i neme usahle suze lome mi boli i korene neke daleke

субота, 03. октобар 2009.

sama u mraku


Naporno je razmisljati neprestalno o necemu sto ti izmice iz ruku iz vidokruga, iz dzepova i torbi, ali nikako da ode iz misli, da se jednostavno izvuce iz mozdanih vijuga i da nestane sa prvim kukurikanjem petlova. Naporno je tegliti celi zivot za druge, slepati ih, gurati ih ispred sebe da slucajno neposustanu, pa se gotovo redovno povijati za njima kako bi sakupili sve ono sto im vecito zaostaje, ispada, tegli se i vuce... Naporno je celog zivota biti isti lik sa lepim manirima, krotak i fin uvek spreman da svakoga saslusa i posavetuje kako bi ih usmerili na pravi put, da slucajno ne skrenu i ne zalutaju. I sve to ne bi bilo tako bolno i strasno da te ne ostave samog jer je neko treci iza njih da ih gura i tapse po ramenu, da ih bodre da ne posustanu.. A ti kao slepac stojis, zuris u prazno neznajuci kud bi sa toliko energije koju si naprosto davao drugima da bi ih hranila, uzdizala, nosila brzinom svetlosti do svake nove ideje nastale u mojoj glavi u mojim mozdanim vijugama sa mojim zacinima za istancanost i smernost, dragocenost i uspesnost. Sada kada stojim sama osecam i vetar kako me gura nekud napred, kako mi nedozvoljava da se premisljam vec da krenem napokon sama i ostvarim sve svoje ciljeve, zasenim idijote sa kamarom tople dobrote. Javicu vam se nakon prve etape...
Vila...

TAMA


KO TO TUMARA U DUBINI NOCNOG MIRA,
CIJE LI SE SENKE PO KROSNJMA VUKU,
JER TO MESEC PRSTE SVOJE PROVLACI
PO POKISLOJ TRAVI...
KO TO BDIJE I SNOVE VREBA,
ZASTO ZORE NEMA,
KO JE NEBO OBOJIO U CRNO,
DA LI SANJAM IL NA JAVI STOJIM,
S CIJIM LI SE IMENOM PONOSIM.

среда, 30. септембар 2009.

Pokazi mi , gde da zdenem nemirne vlati mojih bledih misli. Gde da nadjem izgubljenu kap kise sto jos juce pala je na moj vreli dlan. Zaboravi sve sto ti rekoh jer sutra je novi dan. Pale su maske, neko moli i culi kao da nema licni indentitet... Neka, shvatice jednom kad vec bude kasno kako bole tudji ideali gradjeni tvojom rukom. Neka, neko to odozgo vidi......
Vila...

субота, 19. септембар 2009.

noc

PADA NOC JOS JEDNA U NIZU....
BORE SE OCI DA NE SKLOPE KAPKE...
TOPE SE MISLI U SAN BI DA SE UPLETU...

NEMA TE ...
A I STO BI DA DODJES
KAD NEMIRI DALJINI TE VUKU, ODLAZIS A NISI NI DOSO...
VREBAJU TE SAMO OCI MOJE...
NEKA TE SRECA TAMO DALEKO PRATI,
NEKA TE SUDBINA CUVA DA MI TE JEDNOM VRATI...

sudbina


Nekada davno dosli su oni i govorili su, niko ih nije slusao, jer niko ih nije cuo. Licili su na gorostasne divove a bili su tako mali, neka cudna vrsta. O cemu li su pricali ? Ko to zna.
Danas ponovo dodjose oni, vise ne pricaju, nemi su ali sada otimaju, odnose zauvek delice nas samih, odnose i nase licnosti, ideale, suze iz ociju, srecu i tugu nakupljenu u uglovima vec odavno prazne duse. A mi gorostasni a tako mali i jadni stojimo po coskovima, gutamo gorcinu sto se nakupila na zednim i gladnim usnama. I svako u dnu svojih dzepova, vlaznim prstima ljubomorno stisce poslednju mrvu hleba koju ce pojesti ko zna kad, ko zna gde i sa kim.

da li su medvedi spremni za zimski san ?













voli vas vila.....

jesen stize al polako

jesen stize dunjo moja, jesen rana,
meka zuta sa gomilama lisca pokraj puta,
sa svelim laticama poljskog cveca i zazeblim granama drveca.
jesen stize, al polako tek da znamo da je tako,
leto proslo, mris cveca, poj slavuja, igra sarenih leptira, zum bumbara, osa, pcela,
bat koraka mrava vrednih, klasja zita sto polja zare i miris socne zelene nam trave.
sve to ode u neki kutak da cuti , ceka i drema, pa da dogodine nove tek onako nikne i pohulja, bez problema, pa sa svim lepim sto ima da nam dade, skute siri smeje se i grli, hita nam u susret juri...
jesen stize dunjo moja, jesen rana topla meka, ali neka nam je neka... ima i ona sta da nam dade...
tako mila, tako topla, zuta, meka, sva od zlata, sva od bakra sija, zuti, te blagodetima svojim razume nam muti...
jesen nam je stigla, cujes li i ti dunjo zuta sa ormara stara...