Zeljko Joksimovic - 2009 - Ljubavi (lyrics)

Odavno trazim reci po svom umu, kopam ne bi li nasla adekvatno znacenje kako bi opisala ogavno stanje u kome se nalazi sav ovaj zivalj, zajedno samnom. Ne nalazim niti ijednu jedinu rec koja bi potvrdila znacenje istog...
Bezim od svega a zpravo nisam ni stigla da uhvatim belesku o jednom jedinom danu provedenom u sopstvenom glibu zapustenosti... Nemo i jadno posmatram kao kukavica druge koje idu u korak sa vremenom i grabe sto vise napred, makar i u prazno... Ostajem tu gde jesam i zurim u vrhove svojih davno izlizanih cipela stideci se sto ne mogu promeniti makar radovanje za neke male obicne sitnice i osmehe... Da ne budu usiljeni i bedni, vec oni iz srca i duse sto teraju suze radosnice i daju zvonak smeh srece...

Laku noc...

Noc je,
slutim da ces doci,
mirise lipa i zvezde sjaje kao tvoje oci...
Noc je,
ne bojim se mraka,
bdijem u tami,
bicu jaka...
Noc je,
cekam,
kroz prozor gledam,
gde si,
srce bi da ti predam...
Noc prolazi,
zora eto dolazi...
Dragi,
ti nedodje ?
Sokakom mojim bar da prodje...
Osta samo zelja pusta,
da mi ljubis medna usta...
O...sta samo zal za stisak ruke,
Zoro sestro eto moje muke...
Pusta zelja, pusti sni...
Da si meni,
ziv i zdrav mi ti...

Moj san...
Usnih neki cudan san, ne bese to ni sadasnje, niti proslo a ni buduce vreme... Cudni ljudi hodase jos cudnijim ulicama, hladnih lica, pogleda bez zenica, koraka necujnih... Fasade zgrada bejahu obojene jarkom bojama duge, nebo azurno i plavo, bez oblaka i bez ptica. U vazduhu se osecala tezina samog postojaja... ali bez mirisa i tracka vetra... Hodala sam tako satima, unedogled svega sto tamo postojase, cega ni nebese, jer sto ne omirises i necujes ne izaziva postojanje u tebi. Umorna od tmurnog okruzenja, lica boje betona i praznih pogleda zastadoh na nekom trgu gde se sjati sva ta narodna masa u gluvoj tisini. Osecala sam neko bestezinsko kajanje sto nedokucivo vrenje sopstvenih misli nemogu utanaciti na realnost postojanja i definiciju same sustine svega. Mirno i pokorno kao da sam deo njih samih i beskrajne tihe kolone, koracala sam vodjena nevidljivom silom koju osetih tek kao peckanje u ceonom delu glave. Na sred tog trga stajase covek u belim odorama sa jos beljom kosom i sedom bradom do clanaka... Na mah mi se ucini poznatim, ko da sam ga vec negde srela... Ruke mu drzase neku staru dronjavu knjigu... Ukapirah da je u pitanju neka prozivka, jer se kolona nemih granala na dve strane... Bojala sam se pogledati staca u oci, mada me je silno interesovalo da li i on nema zenice. Isred mene jos koji nemi stvor i ja se kao da klizim ili lebdim primicem belom staresini, gledajuci u vrhove svojih lakovanih crvenih cipela koje nikada pre nisam videla... Mada sam znala da su moje i da su deo garderobe koja je tog dana bila takodje crvena... Osoba ispred mene skrenu desno, ka desnom ogranku kolone, ja stadoh ukopana ne dizuci pogled sa vrhova mojih crvenih cipela i cekah da cujem makar nesto, makar svoje ime... Osecala sam tupost u mislima i nervima u toj gluvoj svetloj tisini nemog grada, nemih ljudi... Pomislih kako treba da podignem pogled i pogledam starini u lice, vrisnem glasno svoje ime i otrcim sto dalje od tog starca, sa tog trga iz tog glupog grada... Skupih snage i progutah knedlu koja mi je sve vreme stezala vratne zile i dusnik, prkosno dignuh glavu i pogledah ispred sebe. Ispred ociju mi bejase starcevo vostano lice sa dupljama bez ociju i osetih namah kako starac skuplja vazduh i grudi mu se dizu kao da ce nesto reci. Otvorih sirom oci i htedoh reci, izustiti nesto ali istog trenutka osetih jak vetar kako me jednostavno dize uvis i poce da kovitla i nosi...Nosi... Istog trenuka bejah u svom krevetu, u svojoj pizami, svojoj toploj posteljini osetih neizmerno srecu zbog toga i nasmejah se od srece i cuh sopstveni smeh. Kako je lepo ziveti sa zvucima, bojama, recima i recenicama, sa poznatim licima i toplim pogledima kako je lepo imati javu i stvarnost u rukama. Nasmejah se sebi i svom snu, protegnuh se lenjo i namah osetih neko ushicenje sto budna docekah jos jedan novi dan...

Ovo je pesma besmrtna, gde reci i bez pisanja padaju na polje papira...
U ovoj pesmi nema rime ni prostog sloga, ona je takva kakva jeste i tice se mene i moga zivota ...
Ja bi` da trajem kol`ko i ona a`l ne da mi vreme, neprijatelj ljuti... Kosi mi sate, odose minuti...
Znam da je kasno i da sve drema i cuti, ali ja bi da vicem ko`lko me glas moj ponese, tu sam jos uvek zelim stihove da vam prenesem...
Pa neko ce nekad onako iz nehata mozda i reci, pisase neko vec o tome... Kako ono bese...
Zato i urlam da svet me cuje...
Postujte moje vreme dok jos tece...
Umorni pesnik san u javu pretvara...
Stihovi iz duse sramezljivi i goli kriju se iza redova celih...
Latice ruza rasute po cipkanom stonjaku koga heklase umorna staracka ruka moje bake...
I staro naliv pero sto skripi po papiru dok mastilo toci,
suzne oci i dusa meka...
Kosa rasuta... Mirise plavi jorgovan... Cveta i zova tu ispod strehe gde laste gnezdo svise...
U grudima bol... Tesko se dise...
Kisa... Duga... Suncevi zraci sneni... Jutro na mom uzglavlju...
I pesma koja leci...Spojene misli sa osecanjima ... Ko poj slavuja i seve u zelenom lugu, tu gore iznad moje kuce...
Moja kuca... Moj zavicaj...Moji ljudi...
Sve je moje... Samo rane nikako da zalecim...
A svaka stara novu ranu otvara...

ŠOLJA MLIJEKA

Jednog dana siromašni mladić Howard Kelly,
idući od vrata do vrata, prodavajući robu kako
bi platio studije, ostao je sa samo 10 centi u
torbi… a bio je strašno gladan!
Stoga odluči od sljedeće porodice da traži
nešto za jelo. Vrata mu je otvorila uglađena
dama, koja ga je zbunila do te mjere da, tako
zbunjen, nije znao ništa drugo osim zamoliti za čašu
vode umjesto hrane. Žena je primijetila da je
mladić gladan, pa mu je umjesto vode donijela
veliku šolju mlijeka.
Mladić je šolju polako ispio, a zatim upitao gospođu:
“Koliko dugujem?”
“Ne duguješ mi ništa”, odgovori ona. “Moja majka
me učila da se ne traži ništa za ono što se
daje iz ljubavi.”
“Onda vam od srca zahvaljujem.”

Kada je Howard Kelly izašao iz ove kuće, ne samo da
se osjećao jačim, nego je osjetio da je u njemu poraslo
i samopouzdanje i vjera u ljude.

Puno godina je prošlo i ona žena je teško oboljela.
Mjesni liječnici bili su začuđeni njenim slučajem i nisu mogli pronaći lijek za njenu bolest.
Odlučili su je poslati u bolnicu u glavni grad. Nazvali su čuvenog Dr.Howarda Kellya za hitan savjet.
Kad je čuo ime mjesta iz kojeg dolazi pacijentkinja, neobično svjetlo mu je ispunilo oči.
Odmah je otišao u sobu pacijentkinje i prepoznao staru gospođu. Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja.
Odlučio je učiniti sve moguće kako bi joj spasio život.
Od tog trenutka sva njegova briga bila je bolesnica, a sve svoje dane posvetio je traženju lijeka za ovu strašnu bolest koja je gospođu privodila kraju.
Nakon duge borbe bolest je bila pobijeđena.
Žena je potpuno je ozdravila!
Kad je gospođa bila potpuno izvan životne opasnosti i sasvim zdrava, Dr.Kelly je u administrativnom birou zamolio da napišu račun i pošalju mu ga u njegovu kancelariju.
Kad ga je imao u rukama, potpisao ga je i odobrio, te na dnu liste dodao jednu napomenu.
Zatim je zamolio da se uruči bolesnici.
Gospođa se bojala otvoriti kovertu, strahujući da će naći račun koji neće biti u stanju da plati.
Konačno se odlučila, ali nešto je privuklo njezinu pažnju.
Na dnu računa pisalo je:
“Plaćeno prije puno godina jednom šoljom mlijeka!”