Ovo je pesma besmrtna, gde reci i bez pisanja padaju na polje papira...
U ovoj pesmi nema rime ni prostog sloga, ona je takva kakva jeste i tice se mene i moga zivota ...
Ja bi` da trajem kol`ko i ona a`l ne da mi vreme, neprijatelj ljuti... Kosi mi sate, odose minuti...
Znam da je kasno i da sve drema i cuti, ali ja bi da vicem ko`lko me glas moj ponese, tu sam jos uvek zelim stihove da vam prenesem...
Pa neko ce nekad onako iz nehata mozda i reci, pisase neko vec o tome... Kako ono bese...
Zato i urlam da svet me cuje...
Postujte moje vreme dok jos tece...
Umorni pesnik san u javu pretvara...
Stihovi iz duse sramezljivi i goli kriju se iza redova celih...
Latice ruza rasute po cipkanom stonjaku koga heklase umorna staracka ruka moje bake...
I staro naliv pero sto skripi po papiru dok mastilo toci,
suzne oci i dusa meka...
Kosa rasuta... Mirise plavi jorgovan... Cveta i zova tu ispod strehe gde laste gnezdo svise...
U grudima bol... Tesko se dise...
Kisa... Duga... Suncevi zraci sneni... Jutro na mom uzglavlju...
I pesma koja leci...Spojene misli sa osecanjima ... Ko poj slavuja i seve u zelenom lugu, tu gore iznad moje kuce...
Moja kuca... Moj zavicaj...Moji ljudi...
Sve je moje... Samo rane nikako da zalecim...
A svaka stara novu ranu otvara...

ŠOLJA MLIJEKA

Jednog dana siromašni mladić Howard Kelly,
idući od vrata do vrata, prodavajući robu kako
bi platio studije, ostao je sa samo 10 centi u
torbi… a bio je strašno gladan!
Stoga odluči od sljedeće porodice da traži
nešto za jelo. Vrata mu je otvorila uglađena
dama, koja ga je zbunila do te mjere da, tako
zbunjen, nije znao ništa drugo osim zamoliti za čašu
vode umjesto hrane. Žena je primijetila da je
mladić gladan, pa mu je umjesto vode donijela
veliku šolju mlijeka.
Mladić je šolju polako ispio, a zatim upitao gospođu:
“Koliko dugujem?”
“Ne duguješ mi ništa”, odgovori ona. “Moja majka
me učila da se ne traži ništa za ono što se
daje iz ljubavi.”
“Onda vam od srca zahvaljujem.”

Kada je Howard Kelly izašao iz ove kuće, ne samo da
se osjećao jačim, nego je osjetio da je u njemu poraslo
i samopouzdanje i vjera u ljude.

Puno godina je prošlo i ona žena je teško oboljela.
Mjesni liječnici bili su začuđeni njenim slučajem i nisu mogli pronaći lijek za njenu bolest.
Odlučili su je poslati u bolnicu u glavni grad. Nazvali su čuvenog Dr.Howarda Kellya za hitan savjet.
Kad je čuo ime mjesta iz kojeg dolazi pacijentkinja, neobično svjetlo mu je ispunilo oči.
Odmah je otišao u sobu pacijentkinje i prepoznao staru gospođu. Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja.
Odlučio je učiniti sve moguće kako bi joj spasio život.
Od tog trenutka sva njegova briga bila je bolesnica, a sve svoje dane posvetio je traženju lijeka za ovu strašnu bolest koja je gospođu privodila kraju.
Nakon duge borbe bolest je bila pobijeđena.
Žena je potpuno je ozdravila!
Kad je gospođa bila potpuno izvan životne opasnosti i sasvim zdrava, Dr.Kelly je u administrativnom birou zamolio da napišu račun i pošalju mu ga u njegovu kancelariju.
Kad ga je imao u rukama, potpisao ga je i odobrio, te na dnu liste dodao jednu napomenu.
Zatim je zamolio da se uruči bolesnici.
Gospođa se bojala otvoriti kovertu, strahujući da će naći račun koji neće biti u stanju da plati.
Konačno se odlučila, ali nešto je privuklo njezinu pažnju.
Na dnu računa pisalo je:
“Plaćeno prije puno godina jednom šoljom mlijeka!”

Da li Vas je nekad ,, uhvatio,, kreativan haos u stvaranju? Mene obuzima neko kreativno ludilo, pa bi od jutra do sutra nesto petljala... Mana je samo sto sve ostaje nedovrseno... Slikam, pisem, radim skice, pravim perle od glinamola, heklam neke zezalice, krojim tuniku u snovima tri dana, lickam kolacice koji se peku na brzaka... Ali se osecam lako i poletno... Juce sam sredila celo dvoriste na vikendici, rezultat je sreca i ozarenost na mom licu, ruke pune zuljeva od makaza za zivu ogradu i grabulje sa kojom sam sakupljala lisce... Za to vreme se krckao pasulj na nakotlicu a nakon zgotvenog pasula smo bacili piletinu na zar... Sve je sredjeno ca jedan dan racunajuci i usisavanje i brisanje prasine unutar kuce... I divan domaci rucak koji smo zalili vinom... Danas tumaram netom i sladim se vasim kreativnim radovima... U glavi mi se roje bar dvadesetak ideja i zamisli... Nadam se da ce neka ugledati svetlost dana...

Voli vas Vila... <3

ps. jedan stih

Mirise tek otkosena trava, ispod krosnji otezalih od socnih plodova,

savile se i one deblje grane od tolikih rodova...

Sunce miluje neznim dodirom nasa znojava lica,

i dok marljivo radimo nebom se roji jato ptica...

Posle su na put daleki u krajeve de sneg se tek topi,

mahuh samo rukom i milina me neka opi...

Jesen u meni cudne porive stvara,

svaka situcija mi odgovara...

Pa iako radimo od jutra do sutra,

radost neku oscamo iznutra...

Neka je ziv i zdrav svako,

i neka se veseli ovako,

neka radja kreativna dela svakoga dana

i dusa mu nece nikada biti sama...

Ljubavi ce imati za celu planetu,

za sve koji su u kreativnom dometu...<3

andjeo

Tuzno je nebo veceras za mene gledano iz moga oka,
iako zvezde svetle i obasjavaju mesecu put,jedne malene nema...
Bas one najsjanije, iako tako malene...
Nju su uzeli andjeli da sa njima igru deli i da se s`njima veseli...
Bese hrabra zvezdica malena...
Stasa je njeno ime...
I sve mi dobre teta vile zelju smo za nju samo jednu snile...
Da dugo poljima zelinim trckara i sva cuda detinjstva sama osvaja...
Sada ponosna i jaka ceka svoja andjeoska krila i zadatke sasvim nove vodjene
Bozijom rukom...
Mirna ko jagnje u Bozijem skutu, odmara posle dugog puta
i osmeh sa lica ne skida,
pa ko da kaze na nikoga nisam ljuta...
Mila nasa Stasa...
Bese zvezdica malena a sada predivni andjeo belih krila...

NEIZGOVORENE REČI

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Đorđe Balašević

Oko mene je svet prepun duginih boja a ja se bojim da ih dodirnem, pitam se koja je moja....

Mozda je zuta, topla ko suncevi zraci kad greju...

Ili je plava, vedra ko nebo i oblaci sto se smeju...

Da nije crvena, nalik na tresnju sto iza lista viri...

il` ko ruza kojom se zakite sesiri...

A da nije zelena, meka ko polje siroko...

puno cvetova da ih ne moze prebrojati oko...

Ljubicasta ko ljubicice, roza ko boja masnice, narandzasta ko oganj zivi,

svaka je lepa i svakoj treba da se divi...

Moja je boja, boja moje duse iz koje se eto na papir beli ovaj, redovi mastila iz pera suse...

Malo je tuge u mojim ocima...

Malo je bolnih uzdaha u mojim grudima...

Ali je zato moje srce veliko za sve ostale tuge koje nemaju gde otici i stici...