pusta je noc

Nema te da u jutra snena pomirises moju kosu,
nema te da mi ruku pruzis bas kada mi treba,
nema ni senke tvoje senku moju da prati,
nema te a toliko imam toga i toliko htela bih dati.
Nevidim vise ni zvezde da sjaju,
nisu ni noci mirisne kao nekad u maju,
kad mogla bih pesmu da ti posaljem snenu,
tek onda bih znao kako mirise zova tu blizu kraj naseg prozora.

Kasno je da zalim a rano da se nadam i slavim, zato mi bogovi rekose ruke ka nebu dizi i sve sto nevalja i negativno je posalji beskraju na vrata, i ne okreci se za danima proslim jer cekaju te naporna jutra , besane noci, teski dani i gomila briga. Jaka i pribrana moram biti i sve sto zelim hocu i ostvariti.

U snu bi da placem da necuje niko, jastuk da kvasim suzama teskim,
zoru budna da cekam i jade da kazemprvom zraku,
koga cu prva da ugledam i toplini das obradujem snena.
Bicu jaka za sve godine koje slede,
i ruke cu svakom pruziti lako, da oseti toplinu mog dodira i prijateljstva.
Beskrajno draga , duga mi noci sacekaj zoru i novi dan,
videces i mene u tom danu, kako se okupana u sreci ogledam i smejem tako zvonko i razdragano, jer dosao je srece dan.

papir

Pa ko kaze da nama ne vladaju neke nevidljive sile. Danas sam srecna i jaka, danas mi uspeh ne izmice iz ruku, pa danas se ne bojim mraka, danas je dan svetlosti, toplote i ljubavi a ja volim ceo svet... Ma i vas voli vila, ljubim vas,,,

Jure me sopstvene misli, zele da stanem, usporim ritam i ponovo postavim sebi pitanje na koje nikada nisam imala pravi odgovor. Jure me misli brze od svetlosti lete mi mozgom deleci vreme i mene od stvarnosti. Hitam nekud neznam ni kamo ni kome a dane u saci drzim zdrobljene i neme usahle suze lome mi boli i korene neke daleke

sama u mraku

Naporno je razmisljati neprestalno o necemu sto ti izmice iz ruku iz vidokruga, iz dzepova i torbi, ali nikako da ode iz misli, da se jednostavno izvuce iz mozdanih vijuga i da nestane sa prvim kukurikanjem petlova. Naporno je tegliti celi zivot za druge, slepati ih, gurati ih ispred sebe da slucajno neposustanu, pa se gotovo redovno povijati za njima kako bi sakupili sve ono sto im vecito zaostaje, ispada, tegli se i vuce... Naporno je celog zivota biti isti lik sa lepim manirima, krotak i fin uvek spreman da svakoga saslusa i posavetuje kako bi ih usmerili na pravi put, da slucajno ne skrenu i ne zalutaju. I sve to ne bi bilo tako bolno i strasno da te ne ostave samog jer je neko treci iza njih da ih gura i tapse po ramenu, da ih bodre da ne posustanu.. A ti kao slepac stojis, zuris u prazno neznajuci kud bi sa toliko energije koju si naprosto davao drugima da bi ih hranila, uzdizala, nosila brzinom svetlosti do svake nove ideje nastale u mojoj glavi u mojim mozdanim vijugama sa mojim zacinima za istancanost i smernost, dragocenost i uspesnost. Sada kada stojim sama osecam i vetar kako me gura nekud napred, kako mi nedozvoljava da se premisljam vec da krenem napokon sama i ostvarim sve svoje ciljeve, zasenim idijote sa kamarom tople dobrote. Javicu vam se nakon prve etape...
Vila...

TAMA

KO TO TUMARA U DUBINI NOCNOG MIRA,
CIJE LI SE SENKE PO KROSNJMA VUKU,
JER TO MESEC PRSTE SVOJE PROVLACI
PO POKISLOJ TRAVI...
KO TO BDIJE I SNOVE VREBA,
ZASTO ZORE NEMA,
KO JE NEBO OBOJIO U CRNO,
DA LI SANJAM IL NA JAVI STOJIM,
S CIJIM LI SE IMENOM PONOSIM.